Добротворно друштво Коло српских сестара, Прњавор

По угледу на постојање Кола српских сестара давне 1903. године, чији су идејни творци биле Надежда Петровић, Савка Суботић, и Делфа Иванић, а за које су правила Кола писали велики Бранислав Нушић и Иван Иванић, Добротворно друштво Коло српских сестара Прњавор обновило је свој рад по Духовима 1992. године, уз благослов и подршку Српске православне цркве у Прњавору.

У то вријеме Коло је било огранак бањалучког КСС, да би се касније регистровало као самостално добротворно друштво и даље настављајући свој задати циљ, а то је помоћ српском народу и најугроженијим породицама. У вријеме обнављања рада имало је 106 чланица, распоређених у шест огранака на прњаворској општини. Прва предсједница Кола била је сестра Нада Вејиновић, друга, која је то и дан данас, Љубинка Рапић.

Понукане ратним дешавањима, приоритет чланица Кола били су заробљени и размијењени Срби, затим прикупљање лијекова и друге помоћи за ратне болнице, давање крви и помоћ породицама погинуих. У четири ратне године, активности Кола биле су у облику помоћи ратом угроженом становништву и борцима Војске Републике Српске. Чланице Кола посјетиле су на десетине болница, обилазиле борце на линијама фронта за све веће и значајније православне празнике, истовремено бринући за унесрећене цивиле, ратне војне инвалиде и породице погинулих. У складу са могућностима, подршком људи добре воље, донаторима и уз подршку свог народа, сакупиле су и уручиле тоне хране, лијекова и другог медицинског материјала, одјеће, хигијенских потрепштина, ћебади, па чак и посуђа. Обишле су ратишта од Западне Славоније преко Дервенте, Брода, Добоја, преко Брчког, Возуће до Озрена…

Ратне 1993. године први пут су чланице Кола организовале хуманитарну Светосавску забаву, која постоји већ преко двије деценије, а која је давно постала традиција и која, упркос тешким временима економске кризе, никада послије те 1993. године није прекинута. Суштина забаве јесте светосавска крофна са дукатом, коју наши гости дарују, а сва прикупљена средства усмјеравају се као помоћ најугроженијима.

Рад и дјеловање Коло је наставило и 1994., 1995. и 1996. године. Намјера чланица Кола била је и остала да помогну што више корисника, бринући за рањенике, ратну сирочад, за избјеглице и расељене, у каснијим годинама старе, болесне, социјално угрожене породице, поготово оне с малољетном дјецом.

Завршетком рата потреба за дјеловањем Кола, нажалост, није престала. Наставиле су и даље да помажу, овог пута у првом реду дјеци погинулих бораца. И то како смо знале и умјеле. Молиле су и прикупљале помоћ од људи добре воље да би је прослиједили онима којима је најпотребнија, бринући и о томе да неког коме је помоћ неопходна, случајно не прескоче. Тих брига је било много, па су тако 1998. године дале себи задатак да дјетету погинулог борца Васиља Тофиља прикупе новац за лијечење тог дјетета у Русији.

Оно на шта су посебно поносне је чињеница да су за ових 27 година постојања успјеле да саграде преко десет кућа онима који нису имали достојан кров над главом. Прва од тих кућа била је за РВИ Анђелка Милановића 1999. године. Исте године помогле су и лијечење у Кини за Марка Земуна, затим опремање Светосавског дома. Ни тада, као ни годинама прије, а ни послије, нису изостали никољдански пакети за малишане који су изгубили родитеља или дјецу РВИ, али ни помоћ и утјешна рјеч у Гомионици за дјецу са Косова.
Годину дана касније саградиле смо кућу РВИ Зорану Вујићу из Скакаваца и стипендирали Милутина Јањића, сина наше рано преминуле чланице.

Двије хиљаде и прве године године спровеле су добротворну акцију прикупљања хране, одјеће и хигијенских средстава за дјецу у дому “Рада Врањешевић” и за Геријатријски центар у Бањалуци, као што смо се и у заједничкој акцији са гимназијалцима побринуле да уџбенике добију дјеца наших палих и несталих бораца.

КСС Прњавор дјеца су, увијек била и остала, најважнија, поготово погинулих бораца. Без поклон пакета и уџбеника нису их оставиле ни 2002. године. Свесрдно су учествовале и у акцији добровољног давања крви, а с обзиром да дјелују под окриљем и благословом наше Цркве, и те године наставиле су да помажу опремање просторија Светосавског дома.

Једнократне помоћи које су уручивале за лијечење или пуко преживљавање не броје, јер је током ових 27 година рада много важније било да помогну сиротињи.

Године, 2003. прикупиле су средства за лијечење Љубише Слатинца и обнову прњаворског породилишта. Годину касније, 2004. године, снага и труд чланица Кола били су усмјерени да, поред редовних активности бриге о дјеци, помогну у лијечењу слијепој пјесникињи Борки Тадић и породици Пејашиновић из Вијачана, као и да помогну обнову Хиландара и плате мамографију дојке за 140 прњаворских жена.

Двије хиљаде и пете године побјеђивале су тишину у акцији за глухонијеме, бориле се за здравље наших суграђана Златана Прерадовића, Борке Тадић, Ковиљке Мајкић и Душка Милића, а Милутину Јањићу, сину наше покојне сестре, чланице кола, свесрдно смо помогле да оде на постдипломске студије и на његов успјех смо посебно поносне.

Себи су у задатак дале смо да 2006. године прикупимо средства за градњу дома дјетету погинулог борца Божани Врховац из Гусак Гајева, дјевојчици која је остала без оца и о којој се бринула бака. Годину дана касније саградиле су кућу непокретној дјевојци Милени Мијатовић из Кремне, која је годинама свијет напољу гледала кроз мали прозор трошне кућице, док јој нисмо направили нову, бољу, прилагођену њеним потребама, по којој се сада без проблема креће у инвалидским колицима.

Захваљујући иницијативи Кола, у сарадњи са општином Прњавор и Министарством породице, омладине и спорта Републике Српске, 2008. године кров над главом добила је и супруга погинулог борца Јордана, Драгана Кљајић, мајка седморо дјеце.

Наредне двије године, 2009. и 2010. године наше Коло уложило је све своје снаге да помогне троје малољетне дјеце, сада већ покојне Раде Домуз. Контејнером су 2010. године стамбено збринули сада покојне Божу и Спасу Грумић и упутили помоћ поплављенима у Бијељини.

У наредним годинама, за тешко обољелог Синишу Милијашевића су саградиле купатило, учествовале у градњи куће породици Њежић из Вијачана, Деси Ђурић из Кокора, мајци која је изгубила три сина, уручиле су новац прикупљен даривањем светосавске крофне. Године 2016. особи са посебним потребама, Радомиру Радомировићу, саградиле су кућу. Годину дана касније прикупиле су средства за породице Мајкић из Бабановаца, Жигић из Вршана и Врховац из Чивчија.

У 2018. години набавиле су и опремиле стамбени контејнер за двије старице, сестре Вујичић из Вијачана, прикупиле су средства и набавиле материјал за градњу куће РВИ Мирку Марковићу из Лишње, а за мајку троје дјеце, од које је једно с посебним потребама, Мирјану Алексић из Хрваћана, обезбиједиле су неопходну технику и намјештај.

У овој, 2019. години раде на четири пројекта. Један је уградња материјала које је Коло обезбиједило за кућу породици Вуковић, која је прије двије године остала без хранитеља. Други пројекат је стамбени контејнер за демобилисаног борца, трећи је градња купатила за породицу Тривичевић из Бабановаца, а четврти градња куће за породицу Ракић. Ради се о мајци погинулог борца Босиљки, која у трошном домаћинству живи са тешко рањеним сином, снахом и малољетним унучетом.

Коло српских сестара Прњавор труди се да сваке године организује набавку и подјелу прехрамбено хигијенских пакета поводом Васкрса и Божића, а тада се божићној акцији печеницама и пакетићима за дјецу придружи и дугогодишњи донатор Кола, Борис Лебурић.

У жељи да помогну реновирање нашег Храма Светог Великомученика Георгија, прије неколико година, приложиле су средства за те намјене.

У свим поменутим пројектима, и ове и прошлих година, сарађују са свештенством Српске православне цркве, мјесним заједницама, донаторима, локалном управом.

Истичу, да све ово не би могле да немају вјерне донаторе, домаће привреднике, сарадњу са ресорним министарствима у Влади Републике Српске, код којих аплицирају пројекте, добротворе КСС из Сан Франциска и донаторе из Канаде.

Коло српских сестара од обнављања рада, обиљежава крсну славу Покров Пресвете Богородице.