Божићна радост

Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недјеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недјеља послије Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осјећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанијете преко године и цијели народ постаје једна душа.

Обичаји у Божићном посту

    Божићи пост је вријеме којим се духовно припремамо за празник Рођења Христовог. Чистећи се од гријеха, трудимо се да своје срце примпремимо да се у њега може уселити Богомладенец Христос. И вријеме поста постоје лијепи обичаји који украшавају поменути период подвига, а то су: Дјетињци, Материце и Оци.
    За празник Дејтињци символично се везујују дјеца одређеном везом (танком струном или концем) око струка или за руку, а да би се избавила из те «замке» потребно је да дарују своје родитеље неким скромним поклоном. Исто тако се ради и за празник Материце и Оце, с тим што у том случају бивају везани родитељи од своје дјеце.
    Овај интересантни обичај доприноси да се у молитвно вријеме поста додатно јача породица, која представља домаћу Цркву или Цркву у малом. Доприноси слози у њој, разумијевању, поштовању између дјеце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом.

Шта је бадњак?

    Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњидан ујутро рано сијече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресијеца и заједно са сламом и уноси у кућу. Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донијели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Он такође наговјештава и дрво Крста Христовог.

Бадње вече

    Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан“. На Бадње вече уноси се бадњак у кућу. Гдје то услови омогућавају врши се и ложење бадњака који се птретходно исијече на одговарајућу величину. Послије бадњака у кућу се уноси слама. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које дјеца траже пијучући као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.
Када се унесу бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, помоле се Богу, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свјежа или сушена риба и друга посна јела.

Божић

    Божић код Срба се празнује три дана. Први дан Божића је увијек 7. јануара. На Божић ујутро, прије свитања, звоне сва звона на православним храмовима, објављује се долазак Божића и Божићног славља.
Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одијело, и одлазе у цркву на Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају ријечима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваистину се роди!“

Чесница
    Рaно ујутро на Божић, домаћица замијеси тијеcто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић – златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто гдје је већ постављен Божићни ручак. Када сви стану за сто, домаћин запали свијећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади цијелу кућу. Уколико неко зна пјева божићни тропар, а ако не, чита се „Оче наш“ наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико дијелова колико има укућана. Онај ко добије дио чеснице у којој је новчић, по народном вјеровању, биће срећан цијеле те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и сједају за трпезу.

Божић у урбаној средини
    Поставља се питање како славити Божић данас, у измијењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, гдје нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и гдје је немогуће на високе спратове подизати велико дрво. и сламу? Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима – у рову, на стражи, на фронту, тим прије га је лакше славити у свијетлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Умјесто великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Запали се свијећа и кандило што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вријеме празника проводи се у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и пјесама, или уз гледање филмова вјерске или моралне садржине.
Обичаје треба његовати
    Обичаји који су везани за Рођење Господа Исуса Христа у многоме употпуњују вријеме празновања. Обичаји својом символиком помажу да се боље схвате и разумију узвишене истине православне вјере и сами себи не могу бити сврха. Најправилније је да имамо у виду величину и суштину самог празника, а кроз његовање лијепих божићних обичаја да се радујемо истом.
извор: www.svetosavlje.org

јереј Радислав Нунић