Наиме, Лазар, како нам поменуто јеванђеље свједочи, би болестан и умрије. Био је сахрањен по јеврејском обичају, а његове сестре, Марта и Марија, оплакиваху га. Након четири дана од Лазарове сахране, у село Витанију, гдје живљаху Марија и Марта, долази Гопсод Исус Христос и његови ученици са њим. Када су га среле Марија и Марта, рекоше му, у својој тузи са умрлим братом, како би он био жив да је Господ био ту раније. Господ Исус Христос их тјеши тако што каже да ће Лазар васкрснути, те пође до Лазаревог гроба. Када је видио окупљене људе како тугују за покојним Лазаром, и сам Христос заплака. Но, својом божанском силом, којој се и природа покорава, кроз ријечи: ,,Лазаре, изађи!” Лазар заиста оживје! Христос нареди да са Лазара скину погребне повоје, те да Лазар може изаћи из гроба и наставити живот.

Велики број народа, видјевши то неизмјерно чудо, повјерова у Христа тада. Међутим, зли језици оклеветаше Христа код јеврејских првосвештеника, који од тога дана смишљаху како ће Христа ухватити и погубити.

У нашем народу, Лазарева субота је позната и под називом Врбица. С обзиром да се овај празник слави дан прије Цвијети, на вечерњој молитви, која богослужбено већ улази у сутрашњи празник, освјећују се врбине гранчице и дијеле народу као благослов. То нас подсјећа на палмове гранчице и цвијеће које су људи бацали пред Христа, поздрављајући са радошћу његов улазак у Јерусалим. Пошто у нашим крајевима не расту палме, наши преци су изабрали врбине гранчице на мјесто палминих, те на тај начин поздрављали Христов долазак у Јерусалим, односно, у наша срца.

Лазарева субота у храму Светог Георгија у Прњавору 31.3.2018.